E-kurs o „Elektronskom učenju“ prilagođen za grupu nastavnika koji su administratori školske računarske mreže

Kurs za stručno usavršavanje nastavnika koji Vam predstavljamo u formi e-kursa, akreditovan je u Katalogu programa stručnog usavršavanja zaposlenih u obrazovanju za školsku 2009/2010 godine, pod brojem 130, a prilagođenog za ciljnu grupu administratora školske računarske mreže, kojima je potrebno pre svega znanje uspostavljanja softverske infrastrukture za primenu e-učenja u školi, njeno održavanje i pružanje korisničke podrške ostalim nastavnicima u školi koji koriste ovako uspostavljeni računarski sistem.

Elektronsko učenje

Elektronsko učenje (skraćeno e-učenje, eng. „e-learning“) je vrlo širok pojam koji obuhvata sve metode i tehnike za učenje uz pomoć računara i interneta. Počeci elektronskog učenja vezani su za pojavu jeftinih ličnih računara (krajem 80-tih godina XX veka) i širenje interneta. U početku se računari koriste za pravljenje i reprodukciju multimedije – prave se lekcije koje osim teksta nose i zvuk, sliku ili filmske zapise, ali i interaktivni obrazovni materijali i testovi znanja i veština koji se distribuiraju na disketama i CD-ovima. Internet se, u početku, koristi pre svega kao medijum za razmenu tekstualnih informacija i poruka, ali širenje interneta i njegove propusne moći otvara u istoriji čovečanstva najbrži i najmoćniji kanal za komunikaciju, koja sa kraja na kraj sveta podržava komunikaciju 1:1 ili 1:mnogo ljudi, može biti sinhrona ili asinhrona i podržava razmenu poruka u tekstualnom, audio, video obliku…

Ovaj veliki tehnološki napredak dovodi 90tih godina XX veka do pravljenja novih alata za podršku učenju, kao što su LMS (eng. Learning Management System) centralizovani sistemi za upravljanje učenjem koji omogućavaju praćenje individualnog napretka učenika u učenju na daljinu (u koje spada Moodle npr.) ili odvijanje video konferencija koje su pre svega pomogle razmenu naučnih znanja i pomoć u obrazovanju naučnih kadrova u granama gde postoji mali broj vrhunskih stručnjaka u svetu. Ovaj tehnološki napredak inicira i velike projekte za pravljenje kvalitetnih obrazovnih materijala slobodno dostupnih svima u svetu (npr. MIT Open Courseware). Ovi alati i projekti omogućavaju obrazovanje na daljinu, ali bez aktivnog učešća učenika – primer je jednostrano dostavljanje obrazovnih materijala elektronskom poštom.

Kako je pedagogija XX veka obeležena saznanjima da učenje nije proces „primanja znanja“ već aktivni proces u kome učenik kontekstualizuje i nadograđuje znanja, ovladava strategijama učenja, postojala je potreba da se u elektronskom učenju primene ovi pedagoški elementi. Popularnim nazivom Veb. 2.0 označen je prelazak sa HTML-a na XML i pojava drugih alata koji omogućavaju organizaciju socijalne interakcije u grupi na Internetu, čak i kada su u pitanju jako velike grupe ljudi. Tako se, početkom XX veka, elektronskim učenjem omogućava i promoviše aktivna uloga učenika u procesu nastave, grupno učenje i dostava multimedijalnih materijala na različite platforme (računar, mobilni telefon…). Primer novih Veb 2.0 alata su blogovi, vikiji, RSS fidovi, podkastovi, mešap veb sajtovi i dr.

Dakle, šta je sve nastavniku na raspolaganju kada želi da se bavi „elektronskim učenjem“? Strogo formalno, ako nastavnik koristi kombinaciju dostavljanja obrazovnih materijala i zadataka kroz internet učenicima koji im od kuće pristupaju sa redovnim aktivnostima na časovima u školi, onda se takvo učenje zove hibridnim. Kad govorimo o alatima za elektronsko učenje, onda u kontekstu primene u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, govorimo upravo o alatima informaciono-komunikacionih tehnologija za obogaćivanje redovne nastave, tj. govorimo o hibridnom učenju.

Najprimitivniji od ovih alata, koji se uprkos svemu još uvek koristi u elektronskom učenju, je elektronska pošta. Elektronsku poštu nastavnik koristi kada želi da dostavi multimedijalne lekcije učeniku (ili celom odeljenju) bez ambicije da prati kako su učenici proučavali ove materijale. U širem kontekstu od srpskog školstva, e-pošta je još uvek medijum za dostavu dnevnih, nedeljnih ili mesečnih lekcija ili biltena u projektima za masovno obrazovanje (možete se npr. prijaviti da dobijate jednu lekciju dnevno i započnete učenje engleskog jezika na sajtu BBC-ija). Elektronska pošta u našim školama ima i imaće svoju ulogu u ličnoj komunikaciji škola-roditelj (koja ima i svoj pisani trag) ali ova primena elektronske pošte u školskom životu nema nikakve veze sa (elektronskim) učenjem.

Alati za četovanje nikada nisu dobili veliku primenu u obrazovanju, ali je njihovo usavršavanje dovelo da pojave alata koji dvosmerno prenose zvuk i video (Skype, Windows Messenger) koji se koriste kao besplatni i svima dostupni alati za video konferencije 1:1, tamo gde ne postoje mogućnosti za instaliranje specijalizovanih servera za video-konferencije. Ovi alati su i dobra dopuna za individualizovanu nastavu na daljinu, koja se retko sreće u našoj obrazovnoj praksi. Specijalizovani alati za video konferenciju omogućavaju ravnopravno učešće više strana sa različitih geografskih lokacija, sa punim video prenosom slike ekrana ili slike iz učionice na više lokacija na istoj sesiji.

LMS sistemi su složene alatke koje omogućuju kontrolisanu distribuciju multimedijalnih lekcija i testova, ka svim ili samo odabranim učenicima upisanim na kurs obrazovanja na daljinu, praćenje proučavanja lekcije ili postignuća na testovima, te njihovu belešku u bazu učeničkih postignuća. U našim osnovnim i srednjim školama ovakvi sistemi mogu da služe kao dopuna redovnoj nastavi, npr. za praćenje učeničkih domaćih radova u toku čitave školske godine ili pripremu odabranih učenika za takmičenje. Za testiranje učenika uz pomoć računara postoje mnogi besplatni i jednostavni programi koji se mogu lako uklopiti u redovnu nastavu, pa je sasvim neopravdano podizanje čitavog serverskog LMS sistema u svrhe testiranja učenika koji su fizički prisutni u školi. Prevazilaženje ograničenja isključivo dvosmerne komunikacije između nastavnika i učenika (nastavnik šalje obrazovne materijale i objašnjenje za njihovo proučavanje, a učenik nastavniku šalje svoje radove i urađene zadatke i testove) i proširenje LMS-a za grupno učenje dobijeno je dodavanjem foruma. U pedagogiji je poznat i priznat uticaj grupe na učenje – grupa daje podsticaj za učenje i faktor je kontekstualizacije učenja za homogene grupe, svi učesnici u grupi imaju mogućnost da svojim razmišljanjima i komentarima budu asistenti u vršnjačkom učenju… Forumi omogućavaju razmenu tekstualnih poruka (i prilog multimedijalnih materijala) u grupi, a ova razmena mišljenja može da bude moderirana od strane predavača (što je poželjno, da bi predavač usmerio pažnju grupe na dobre strategije učenja i sprečio odliv pažnje učenika na nevažne teme ili zloupotrebu grupnog učenja npr. u svrhe ličnog isticanja polaznika u socijalizaciji ove virtualne grupe). Pošto se kroz njih ne vrši distribucija obrazovnih materijala, forumi služe kao dopuna drugim alatima (obično baš LMS-u).

Pojava Vikipedije je najuticajnija za pravljenje i široku distribuciju obrazovnih sadržaja (ne možemo preskočiti da pomenemo ni You Tube – video sadržaji i Flickr – fotografije). Vikipedija na srpskom jeziku http://sr.wikipedia.org sada (početak 2009. godine) ima preko 70.000 članaka na srpskom jeziku, i prisutna je u svakoj školi i svakom domu, pa samim tim ima veliki uticaj na nastavu u našim školama. Čast da pišu članke za ovu enciklopediju imaju svi građani sveta (vrši se provera tačnosti članka) pa je Vikipedija najveći i najbolji primer grupno izrađenih obrazovnih sadržaja, koju su u stalnoj nadgradnji i svima dostupni za pregled i dopunu. Alat kojim se pravi Vikipedija – viki, dostupan je za obrazovnu primenu i u manjim grupama, i na teme koje su uže od svetske enciklopedije. Tipična upotreba vikija u obrazovanju je izrada grupnog projekta učenika na temu koju nastavnik izabere u saradnji sa učenicima. Na viki tada učenici unose svoja razmišljanja i činjenice otkrivene u toku projekta, u mrežnoj kolaboraciji nadograđuju jedni drugima saznanja, postavljaju nova pitanja i odgovaraju na njih. Kao i svaki projekat sa učenicima, viki projekat treba da bude ograničen temom i unapred određenim vremenom trajanja projekta, a nastavnik treba da prati i mentorira viki svojim prilozima i pitanjima.

Upotreba bloga, kao dopuna nastavi, u formi projektnog učenja, vrlo je slična upotrebi vikija. Razlika između vikija (koji je orijentisan na temu) i bloga koji je hronološki organizovan (blog je originalno „Web log“ tj. „veb dnevnik“, u koji se hronološki unose razmišljanja koja ne moraju biti na istu temu), uz početne pretpostavke da viki daje mogućnost ograničenja pristupa za razliku od otvorenog pristupa blogu, polako se gubi. Alati koji omogućuju blogovanje mogu se koristiti za projekte grupnog učenja jer dozvoljavaju oformljavanje kategorija (tema) i kategorizaciju blog priloga, prikazivanje blog priloga u redosledu po kategoriji a ne hronološki, otvaranje bloga za tačno određenu grupu učenika. Dakle, u smislu alata razlika između bloga i vikija se sve više gubi, ali kada kažemo blog i dalje pre svega mislimo na mrežni medijum za izražavanje ličnih stavova.

Podkast je novi način za distribuciju audio i video sadržaja – prijavljivanjem (pretplatom) na određenu temu, pa se prijavom na određeni podkast automatski dobijaju novi prilozi u tačno određenom razmaku (dnevno, nedeljno, mesečno…). Slično je se sa pretplatom na RSS fidove, kojim se automatski dobijaju tekstualne ili foto informacije na željenu temu. Nastavnik (ili grupa nastavnika) može da napravi projekat neformalnog obrazovanja učenika tako što će napraviti RSS fid o zanimljivostima iz svog predmeta, u formi od samo nekoliko rečenica ili jedne jedine fotografije dnevno (ili nedeljno) koja će delovati podsticajno na učenika da samostalno proučava temu za koju nema mesta u redovnom gradivu (i koji mogu da se dostavljaju na računar ili mobilni telefon učenika). Isto važi i za podkast, ali je njegova primena u uslovima vrlo malog internet propusnog opsega u Srbiji, ipak ograničena.

Na budućnost elektronskog učenja se pretpostavlja da će mnogo uticati teorije primene računarskih igara i virtuelnih okruženja za učenje, kao što je Second Life npr, te integracije LMS-sistema sa virtuelnim okruženjem (primer za ovo je Sloodle koji je nastao integracijom Moodle sa Second Life-om).

LMS infrastruktura za elektronsko učenje

Kao što smo videli, elektronsko učenje je širok pojam, a mi ćemo se u narednim lekcijama baviti uspostavljanjem LMS softverske infrastrukture u školskom okruženju (kabinet sa jednim računarom priključenim na internet ili školska računarska mreža sa „peer-to peer“ mrežom pod Windows XP-om ili serverski organizovana školska računarska mreža pod Windows 2003 serverom). Pitanja korisničke podrške će biti važan deo ovog kursa i kroz ovaj deo kursa ćemo pokriti korisnički pristup internet baziranim okruženjima za e-učenje (viki, vebkvest…) iz perspektive naprednog informatičara koji se primarno bavi tehničkim pitanjima e-učenja, a ne dizajnerskim i sadržajnim aspektima e-učenja, niti vezom pedagoških metoda sa izborom alata za e-učenje.