Све апликације које омогућавају комуникацију између рачунара на интернету користе IP адресе за идентификацију уређаја који комуницирају. С друге стране, IP адресе су веома незгодне за памћење па се због тога користи име мрежног уређаја уместо IP адресе. За сваку IP адресу постоји име мрежног уређаја (рачунара), односно да будемо прецизни, име домена. Ово име домена може бити коришћено у свим ситуацијама где је могуће користити и IP адресу. Једини изузетак где се само IP адреса може користити јесте када наводите баш име одређеног домејн нејм сервера (DNS сервера). Једна IP адреса може бити везана за више различитих доменских имена.

Веза између имена рачунара и IP адреса је дефинисана у бази доменских имена (DNS база). Можемо слободно рећи да су сви DNS сервери, који дају податке о рачунарима на интерннету, међусобно повезани, чинећи тако глобални ”телефонски именик” интернета, односно глобалну базу интернет корисника. Та база садржи појединачне записе који се називају записима ресурса (resource records RR). Индивидуални делови DNS базе се називају зонама и распоређени су по одређеним DNS серверима. На тај начин је и DNS база глобално дистрибуирана.

Ако желите да користите ваш интернет претраживач, да одете на сајт www.microsoft.com можете то учинити и позивањем IP адресе 207.46.131.43 на исти начин на који би сте у поље адресе унели и саму адресу www.microsoft.com. Моменат пре него што се успостави конекција са www.microsoft.com, симболичко име www.microsoft.com се преводи у IP адресу и тек онда се конекција са тим веб сајтом у ствари и формира. Пожељно је користити IP адресу уместо симболичког имена када сумњамо да DNS систем не функционише исправно. Иако то изгледа чудно, у овом случају можемо написати нешто као ping 207.46.131.43 или пак позвати веб сајт http://207.46.131.43 како би смо установили да ли је сервер са друге стране доступан. Ако јесте, онда проблем постоји у нашим подешавањима DNS сервиса.

Домени и поддомени

Цео интернет је подељен на домене односно групе имена које логички припадају једне другима. Домени специфицирају да ли имена припадају одређеној компанији, земљи, итд. Могуће је формирати подгрупе у оквиру домена које се називају субдоменима односно поддоменима. На пример, могуће је креирати поддомен одељења у оквиру домена школе. Име домена одређује припадност уређаја односно радне станице групи или подгрупи. Свака група има име које је везано за њу. Доменско име једног уређаја на мрежи је формирано од појединачних имена група. На пример, уређај који се назива pera.os.com се састоји од имена уређаја који се назива pera, унутар поддомена који се назива os који је поддомен главног домена .com.

Име домена се састоји од низова знакова који су одвојени тачкама. Имена се процесирају са лева на десно. Највећу компетенцију у домену има такозвани основни (root) домен који се изражава тачком (.) на крајњем десном крају имена (ова тачка је врло често изостављена). Домени највишег нивоа (top level domains) су дефинисани у основном домену. Имамо две врсте top level домена: генерички и top level домени са именом земље. Добро познати генерички су edu, com, net, org, а у сагласности са стандардом ISO3166 имамо и двословне top level домене за сваку појединачну земљу. Тако је за Србију top level домен .rs, за Америку .us.

Top level домени (TLD) се деле у поддомене за појединачне организације. На пример, coca-cola.com, microsoft.com, live.com. У општем случају, поддомен једне компаније може бити подељен у још мање поддомене у оквиру саме компаније, тако да имамо поддомен racunovodstvo.microsoft.com или prodaja.microsoft.com.

 

 

Синтакса имена

Имена су излистана у такозваној дот нотацији на пример, abc.head.company.com и имају следећу синтаксу: string.string.string…string. где је први стринг име рачунара, а одмах га прати најнижи ниво домена, односно рецимо нека организациона јединица па све до домена највишег нивоа који може бити или генерички или домен земље. Цео тај запис се завршава тачком која указује на основни, коренски root  домен.

Цело име може имати максимално 255 карактера. Индивидуални појединачни запис односно string може имати 63 карактера. String може бити састављен од слова, бројева и цртица. Цртица не може бити на почетку или на крају string-а. Постоје проширења која дају много ширу слободу уношења карактера у име, али се најчешће избегавају како би се избегли проблеми са серверима који не подржавају те апликације.

И мала и велика слова могу бити коришћена, али ово није толико једноставно за имплементацију. Из угла снимања и процесирања DNS базе, не прави се разлика између великих и малих слова. Другим речима, име microsoft.com малим словима ће бити снимљено на исто место у DNS базу, као Microsoft.Com. Због тога, када се преводи име у IP адресу нема никакве везе да ли је корисник унео велика или мала слова. Ипак, име је снимљено у базу са великим и малим словима па тако microsoft.com малим словима је снимљено у базу, али ако се уради упит добићемо резултат као microsoft.com. малим словима. Крајња тачка је и интегрални део имена microsoft.com.

У неким случајевима део имена са десне стране може бити изостављено. У базама које описују домене ситуација је мало компликованија:

1. скоро је увек могуће изоставити тачку на крају,
2. повремено је могуће изоставити крајњи део имена који је идентичан домену или рачунару који се налази на том домену, на пример унутар домена company.com могуће је написати само computer.abc уместо computer.abc.company.com.

Реверзни домени

Већ смо рекли да је комуникација између уређаја на мрежи базирана на IP адресама а не на именима домена.

Са друге стране, неке апликације морају да нађу име за неку IP адресу. Другим речима да нађу обрнути запис односно реверзни запис. Овај процес транслације IP адресе у име домена се назива реверзном транслацијом.

Као и са доменима, IP адресе такође формирају структуру стабла. Домени креирани IP адресама се називају реверзним доменима. Псеудо домен in-addr.arpa за IPv4 и IP6.arpa за IPv6 су креирани зарад реверзне транслације. Ово име домена има сопствену историју, тј. акроним је за инверзне адресе у Arpanetu, па је и тако остао у употреби до данас.

Под доменом in-addr.arpa постоје домени са истим именом као што је први број сваке мрежне IP адресе. На пример, in-addr.arpa домен има поддомен 0 до 255. Сваки од ових поддомена такође садржи доње поддомене од 0 до 255. За мрежу 195.47.37.0/24 можемо рећи да припада поддомену 195.in-addr.arpa. Овај поддомен припада поддомену 47.195.in-addr.arpa и тако даље. Можете приметити да су ови домени креирани као мрежне адресе написане уназад. Овај цео механизам функционише ако су IP адресе класa A, B или C.

Зоне

Често наилазимо на питање шта је зона? Која је релација између домена и зоне? Објаснимо то на примеру домена microsoft.com. Као што смо рекли домен је група рачунара која дели заједничку десну страну имена домена. На пример, домен је група рачунара чија се имена завршавају са microsoft.com. Домен microsoft.com је велики, па се он даље дели у мање поддомене као што су racunovodstvo.microsoft.com или prodaja.microsoft.com. Ми можемо администрирати цео microsoft.com домен на једном серверу или креирати независне сервере за сваки од поддомена. На слици  се види како су креирани поддоменски сервери за сервер racunovodstvo.microsoft.com и prodaja.microsoft.com. Оригинални DNS сервер даје одговоре на упите за домен microsoft.com и за поддомене racunovodstvo.microsoft.com и prodaja.microsoft.com. Другим речима, оригинални DNS сервер администрира зону microsoft.com. Зона је део доменског простора коју администрира одређени DNS сервер. Зона која садржи домене нижег ранга се обично назива подзона.

 

Упити

Најчешћи упити су преводи имена рачунара у IP адресу.DNS клијент пита локални DNS сервер за неку адресу. Уколико је има у својој бази , локални DNSсервер враћа адресу DNS клијенту

Такође је могуће захтевати додатне информације од DNS сервера. Посредник у одговарању на упит се назива ризолвер (resolver). Ризолвер је DNS клијент који пита DNS сервер. Пошто је база дистрибуирана широм света, најближи сервер не мора да зна крајњи одговор већ може да пита суседни сервер за помоћ.

Суседни сервер, уколико зна одговор на питање, враћа га ризолверу, а уколико не зна, прослеђује га даље.

DNS сервер претражује сопствену кеш меморију и податке за зону коју администрира током свог старта. Примарни DNS сервер чита податке са локалног диска. Секундарни DNS сервер прикупља податке од примарног DNS сервера упитом који се назива трансфер зоне (zone transfer) које он администрира и снима ту целу зону у сопствену кеш меморију. Подаци који су снимљени у оквиру примарне и секундарне зоне се називају подаци о ауторитету. Даље, DNS сервер чита из сопствене кеш меморије податке о зони која није део података зоне коју он администрира, aли ипак омогућава повезивање са основним (root) DNS серверима, који ће преузети посао разрешења мистерије адресе неког рачунара, уколико те адресе нема нигде у меморији локалних или суседних DNS сервера.

 

Ово су подаци неауторитативности. Ово практично значи да све што се у току дана захтева од DNS сервера се смешта у кеш меморију. Уколико су то подаци о зони коју тај сервер администрира, они ће одмах бити враћени кориснику. А уколико је то неки сајт који већина корисника тражи, али тај DNS сервер није задужен за ту зону, он ће прво погледати у сопствени кеш, како би установио има ли одговор на тај упит. Ако има, вратиће га ризолверу. Ако нема, проследиће упит првом суседном серверу и на крају основним (root) DNS серверима.

 

 

 

© Copyright Microsoft Software D.O.O. Serbia and Montenegro,  2011

Текст објављен на овој страни је власништво аутора и компаније Мајкрософт софтвер д.о.о. Свако неовлаштено копирање, преузимање или објављивање овог текста, без претходне дозволе аутора или навођења извора, представља повреду Закона о ауторском праву и сродним правима у Републици Србији.